Ovo je priča o Stefanu. Majku Jasminu zna samo iz priče, a o ocu nije čuo nikada ni reč. Iz razgovora je saznao da ga je majka po rođenju ostavila u šabačkoj bolnici i bez reči nestala. Nikada ga nije potražila niti se raspitivala da li je živ.
– Čuo sam da je ona bila alkoholičarka i nije htela da me gaji, pa me je ostavila. Priča se i da ja nisam Dragutinov sin (ime oca), da je to napisano samo da ta rubrika ne bude prazna. Uvek sam želeo da vidim svoje roditelje, da ih upoznam, a najviše bih voleo da znam da li imam brata ili sestru.
Iz šabačke bolnice prebačen je u dom za nezbrinutu decu u Sremčici. Socijalni radnici i drugari slične sudbine bili su njegova porodica do desete godine. Kako kaže, život u domu nije bio lak, i brinuo se da li će po izlasku naći porodicu koja će ga prihvatiti. Ipak, na kraju ga je prihvatila porodica Andrić, ali još uvek oseća tugu za svojim roditeljima.
– Sećam se da sam plakao kada je ta žena došla u dom po mene. Bio sam mali, nisam ništa znao. Oni su me prihvatili i zavoleli. Ponašali su se prema meni kao da sam njihovo dete. Skoro da nije bilo razlike između njihova dva sina i mene. To je jedna divna porodica – priča o Andrićima kod kojih je bio do nedavno.
Ovim putem, Stefan je želeo da stupi u kontakt, sa, ako ne roditeljima, onda rodbinom koju bi želeo da upozna. Stefan je rođen 24. jula 1996. u šabakoj bolnici.
