Šabac, krunski biser malene Kraljevine Srbije, njena kulturna prestonica i najbogatiji grad bio je 1914. godine određen za nestajanje. Od prvog dana rata je granatiran, a zatim sistematski rušen, pljačkan i paljen. Stanovništvo Šapca bilo je brutualno ubijano I masakrirano. Broj stanovnika se sa 14.000 sveo na 7.000 posle Velikog rata. “Kada biste videli Šabac ne biste oprostili!” reči su profesora Pavla Popovića koje opisuju izgled lepog grada, ponosa srpske kraljevine.
U maju, 1920. godine još je ličio na Pompeju…
Pišući o Šapcu posle Prvog svetskog rata, Mladen St. Đuričić beleži: „U maju 1920. godine još je ličio na Pompeju. Ulice su bile kao tek odgrnute iz lavine koja ih je vekovima pokrivala… Preko razvaljenih zidina od domova u kojima je pevala sreća, štrklja zova i kiselo drvo. Iz pocepanog i pogorelog patosa mlad orah stigao do tavana u jednoj sobi, a u drugoj zakasnela kajsija visoko digla svoje rubine u cvetovima. U trećoj – trešnja… Ovde onde nevešto ispravljen zid a daskom prekriven krov. Iz njega se puši i bez dimnjaka. Na šum koraka ulicom iza sklepanih vrata pojavi se poneko mumificirano žensko lice, zagleda se u prolaznika kao u čudo, pa se vrati u ruševine, kao u grob. Pustoš i čamotinja…
U centru varoši, na mestu velikog tržišta na kom je vrilo decenijama, kaldrma zasnala u travi!… Pred njom ćuti izrešetana granatama i kartečem bogomolja, u koju je Gospodar Jevrem uložio toliko novaca i staranja. Nad njom štrči prebijen i oderan toranj; a pod njim crkva-grobnica kao mauzolej usred ratne nekropolje. A svuda okolo nje zija strašna java iz kućnih grobova od koje se trza zalutali prolaznik.“
Srpski Verden
Tako je Šabac izgledao kada je u njega, noseći Francuski ratni krst sa palminom grančicom, stigla delegacija Repbulike Francuske. Bilo je 8. Jula 1920. Godine. Bilo je to prvo od tri odlikovanja koje je Šabac dobio. Inače ovo priznanje koje je imao još samo Verden, prvi put je Republika uručila jednom gradu izvan Francuske. Tako je uz orden Šabac dobio I naziv – Srpski Verden. Lepi grad koji je na svoje lepo lice “navukao jezu” dočekao je tako delegaciju prijateljske Francuske, okićen zastavama I zelenilom. Kolona je od pristaništa na Savi, preko Baira I Malog pijaca stigla u portu crkve gde ih je dočekao episkop šabački gospodin Jevrem, đeneral Plivelić I predsednik opštine Milan Sotirović. Sa njima je bilo, kažu, novine iz tog vremena I oko 7.000 ljudi. A to je u tom momentu bio ceo Šabac.
„Pred crkvom, koja na to gotovo ničim ne podseća osim imenom, u jednom okviru pustoši i ruševina, pod žarkim zracima julskog sunca i u najsvečanijoj tišini G. De Fontnej je izrekao Šapcu pozdrave, divljenje i čast koje mu Francuska šalje.“
Vikont De Fontnej svoj govor završio je rečima:
„Ja, evo, donosim vašoj varoši ovaj Francuski Ratni Кrst načinjen od bronze od koje je sakovano naše pobedonosno oružje. Slava gradu Šapcu koji je zaslužio da u istoriji svetskog rata bude pomenut ovim rečima: Proslavljen grad; predmet neprekidnih neprijateljskih napada još od prvih dana austro-ugarskih napada, u 1914. god., pa do kraja 1915. godine. Za to dugo vreme bio je izložen vatri silne artiljerije sviju kalibara i u više je maha bio poprište ogorčenih borbi. Divan simbol junačkog otpora srpskog naroda.“ U ime Šapčana Ratni krst primio je Milan Sotirović, predsednik opštine, ističući da nas je Francuska prva razumela, prihvatila i pomogla za dalju brobu, „dala mogućnosti i snage da svojim velikim delima iznenadimo svet“.
Ratni krst Čehoslovačke
Šest godina kasnije, tačnije 13. Juna 1926. Godine u Šabac je stigla delegacija Čehoslovačke donoseći gradu Šapcu Ratni krst Čehoslovačke. Visoke goste na pristaništu je pozdravio predsednik šabačke opštine Milan Mika Đorđević, stari ratnik koji je kao rezervni artiljerijski oficir bio dva puta ranjen, a zatim je povorka „kroz špalir đaka, vojske i naroda“, krenula ka crkvi gde se posle pomena žrtvama „izašlo na grob kraj crkve u koji su austro-mađari sahranili sto šesdeset poubijanih žena, dece i nekrivih staraca“. U zajedničkom grobu počivalo je i sedam vojnika Čeha, koje su Austrijanci streljali kao veleizdajnike. Posle govora šabačkog episkopa Mihaila, Jan Šeba položio je vence, jedan u ime predsednika Masarika, a drugi u ime Narodne skupštine Čehoslovačke. Nakon toga je u sali hotele “Pariz” održana svečana sednica na kojoj je opštinski odbor proglasio Jana Šebu I Tomaša Masarika za počasne građane Šapca.
Tog dana je I nekada Pocerska ulica dobila novo ime – Masarikova. Posle toga održan je banket sa sve govorima, čitanjem telegram I zdravicama. Novinari iz tog vremena navode da je najburnije pozdravljen dr Arčibald Rajs koji je evocirao uspomene na trenutke kada je prvi put “prekoračio na srpsko tle I kada je zašao po Mačvi da vidi ona grozna svirepstva neprijateljske vojske.”
Orden kralja Aleksandra Karađorđevića
Karađorđeva zvezda sa mačevima IV stepena, orden kojim je kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao grad prilikom prve zvanične posete Šapcu početkom juna 1934, uručen je gradu 22. Jula te godine, kobne po kralja, a mnogi tvrde samim tim I po celu državu.
U sali hotela „Pariz“, ađutant kralja Aleksandra, general Vladimir Кostić uručio je odlikovanje predsedniku šabačke opštine Petru Grozdiću i tom prilikom rekao:
„Gospodine pretsedniče, predajući vam ovo odlikovanje, čast mi je izraziti vam želju NJ.V. Кralja da ono služi za primer budućim pokolenjima kako se služilo i žrtvovalo svome Кralju i otadžbini. Šabac je uistini grad koji je najviše osetio ratne teškoće, koji se istinski žrtvovao i koji ovo odlikovanje potpuno zaslužuje.“
Većina naših sugrađana za ova odlikovanja je saznala i zna zato što se nalaze na spomeniku podignutom na gradskom trgu 2008. Godine, rad vajara Milisava Tomića, a koji je, inače, godinama bio u deopou u Sloveniji gde umetnik živi I radi. Ali to je već neka druga priča, I jednom ćemo vam dragi naši i to ispričati.
Dragi sugrađani, kada prođete pored spomenika sa fontanom na Trgu šabačkih žrtava, zastanite, pogledajte ordene svog lepog grada I setite se muka, napora I hrabrosti koji su bili potrebni da se ta priznanja zasluže. I budite ponosni jer ste stanovnici grada čiju je lepotu rodila sloboda.
