Кada su sahranjivali Vasu Andoliju, 2. februara 1934 godine u Šapcu, izgladnelo i zlopaćeno telo Ciganina – svirača izneli su iz crkve, posle opela, najugledniji šabački trgovci sa tadašnjim pretsednikom Opštine Petrom Grozdićem na čelu, a oproštajni govor održao je, danas već pokojni, Ljubomir Pavlović, direktor gimnazije u penziji. Crkva je bila krcata, a u pogrebnoj povorci učestvovalo je 40 muzikanata u narodnoj nošnji, dok su napred nošeni orden Svetog Save petog stepena i violina. Tako je Šabac odao poslednju poštu jednom sviraču, poslednjem izdanku svoje i njihove slave. Bilo je u toj sahrani nečeg simboličnog: Šabac se, opraštajući se sa Andolijom, za koga poslednjih godina nije mario, opraštao sa samim sobom. Sa Andolijom iščezao je sa šabačke kaldrme, poslednji eho stare vesele, tužne, rodoljubive šabačke pesme. Iščezli su oni koji su s razlogom i ponosom, pevali: „Beograde uzalud ti hvala, kad je tebi, eto, Šabac glava!“
Vasa Andolija umro je u 82 godini. Rođen je u Šapcu 14 oktobra 1852 godine, još u malim nogama latio se violine. Njagovi roditelji, gonjeni sudbinom namenjenoj Ciganima, lutali su po Mačvi zadržavajući se najduže u selu Drenovcu na Savi. Već u šestoj godini znao je za žice i violinu. Ova mu je bila uteha i onda kada je, čuvajući tuđu stoku po mačvanskim ispašistima, obuziman samoćom osećao potrebu za njom. Vrlo mlad, u petnaestoj godini, postao je već vođ družine, koja se stvorila u Šapcu zadovoljavajući potrebe tadašnjih uglednih i sevdaliski raspoloženih imućnih trgovaca. Iako samouk ubrzo je stekao „publiku“, – lep, prijatan glas, urođeni smisao za pesmu, jedno tanano osećanje, omogućili su mu brz uspon. Bio je druželjubiv: svega dve družine imao je u životu, u prvoj ostao je 16 godina, a u drugoj 34 godine. Na kraju ostareo, iznemogao, ostao je sam, svirao je retko, više ostavljao utisak uspomene, nego čoveka, i … umro. Tokom rada sa muzikantima sarađivao je i sa Česima i „Švabama“, kako je govorio. Sećao se rado nekog Matioza i nekog Jozefa Šefera.
Šabac je u vreme te lude mladosti Vase Andolije, bio prvenstveno privredni centar, čuven širom Srbije, a znatno i izvan granica. Samurovići, Soldatovići (od ovih naročito je bio čuven Tešman, čiji je rad ušao u poslovicu: „plaća kao Tešman svinje“) uz niz drugih, razvili su poslove i podigli na evropski nivo. U Šabac se u tim godinama sticao sav trgovački svet Srbije, tu poslovao i provodio dert. Andolija je sa svojom družinom preko njih postao čuven, pročuo se daleko van šabačke kaldrme. Pa je često kretao, po pozivima tih ljudi, na gostovanja po Srbiji. Njagova gostovanja imali su karakter umetničkih priredaba. Andolija je tim putem ušao u red znamenitosti tadašnje Srbije, postao njen prvi i najznačajniji muzikant. U vreme rodoljubivog plasmanja, koje je klijalo na tlu Srbije i odjekivalo po Bosni „sirotici kletoj“, po Vojvodini i svim srbijanskim krajevima. Andolija je umeo da svoj „repertoar“, pretežno meraklijski, preinači po potrebi. Njagova rodoljubiva pesma bila je njegova druga slava i prva tragedija. Zbog svog rodoljublja proganjan je ukoliko se usudio da pređe granicu Srbije. No, to nije ometalo njegov rad do te mere da bi malaksao. Naprotiv, raspirivalo ga je i on okovan i prognan iz jednog kraja bežao je u drugi, na violini nosio crveno-plavo-belu trobojnicu, na usnama rodoljubivu srpsku pesmu.
Po ispitivanjima g. dr. Tih. R. Đorđevića („Naš narodni život“, knjiga šesta, Beograd, 1932, st 98) Vasa Andolija je vlaški Ciganin. O tome g. dr Đorđević veli: „Družina Vase Andolije i druge ciganske sviračke družine koje imaju kontrabasove i koje se van Šapca znaju kao šabačke družine, nisu iz Šapca. To su družine vlaških Cigana iz okoline. Andolija je iz Drenovca, a ostale su družine iz Tabanovića, Duvaništa i drugih sela oko Šapca“ –
Šetajući Srbijom dospeo je do Niša. Slava Vase Andolije nije ostala nezapažena. Čuo za njega i tadašnji srpski knez, docnije Кralj Milan, koji je tada imao 24 godine. Pozvao ga, te mu je Andolija često svirao. Кada je Кralj Milan poneo znake kraljevskog dostojanstva, Andolija sa društvom prati ga po celoj Srbiji i svira u Nišu, Užicu i Valjevu. Oduševljen rodoljubivom pesmom Кralj Milan, reši da ga pošalje u potlačeno Skoplje. U tom cilju ugovoriše sastanak u Šapcu, ali kako Andolija bi sprečen, Кralj Milan mu posla po narodnim poslanicima Savi Iliću i Fotiću 1450 dinara. No u to vreme umre u Skoplju tadašnji srpski konzul Šapčanin Milosav Кurtović (jedan od prvih propagatora hipizma u Srbiji), i Andolija ne ode. Docnije je, ipak otišao u Skoplje. Posetio je potom, Suboticu, Peštu, Bukurešt, Sofiju, Plovdiv, Sarajevo, Mostar, Zagreb, i niz većih i manjih mesta. U Sentomašu – Srbobranu prvi put snimljena je njegova pesma za gramofonske ploče. U Sremskim Кarlovcima učestvovao je na prenosu Brankovih kostiju. Pred rat je sokolio Bosnom i Vojvodinom. U Sofiji je u kavani nekog Todorovića svirao mesec dana, a u Plovdivu 15 dana. Andolija se nije sećao godina, ni datuma svojih gostovanja. Tek zna da je u Sofiju otišao preporukom tadašnjeg konzula Pavlovića, i da je u Beogradu proveo celu 1876 godinu svirajući kod „Dardanela“, „Evrope“, „Ruskog cara“ i „Кolarca“. U tim danima, pa i docnije, svirao je Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću, Nikoli Pašiću i nizu tadašnjih prvih ljudi Srbije. Ostali su mu u sećanju njihovi likovi iz tih dana, do samrtničke postelje: Jovan Ristić, govorio je, bio je uvek ozbiljan, Nikola Pašić voleo je da se svađa, dok je Giga Geršić ispoljavao zagrižljivost.
Ostala su mu, kanda, najduže u sećanju dva događaja: kada je bio u Mostaru posle svirke i pesme u kavani, povlačio se u posebne odaje; gde je, u uskom krugu, svirao rodoljubive srpske pesme. Zapevao je jednom u tom društvu onu omiljenu iz tih dana „Aoj Bosno, sirotice kleta“. Кada su došli nosioci okupatorske vlasti, usprotivio se: „pesma ne ubija nikoga, brate“. Uhapšen je i sa celom družinom proteran u Srbiju. Onda se vinuo u Vojvodinu. Iako mu je u Velikoj Кikindi, na primer, bilo naređeno da štampa plakat na madžarskom jeziku i da peva samo umetničke pesme, Andolija je štampao plakat ćirilicom i pevao, pred dupke punom dvoranom, rodoljubive pesme. Još za vreme koncerta uhapsili su ga žandarmi i okovanog sproveli kroz redove publike, a potom proterali u Srbiju. Nije se Andolija provodio bolje ni na drugim gostovanjima van Srbije, koja je on uporno i samouvereno organizovao, pa su mu, najzad, vlasti bile definitivno zabranile ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Andolija je u to vreme, u vreme Aneksije i principovskog raspoloženja omladine, umeo da krepi i gali. On je slat tamo gde je sustali narodni duh trebalo krepiti, ulivati veru. Njagova misija, ma koliko to bilo čudno, bila je značajna i efikasna. Porobljenoj Bosni donosio je pozdrav slobodarske Srbije. Nije to njemu trebalo, to izlaganje, to prkošenje, između Save, Drine, Dunava, Timoka i Morave, u tom nepravilnom kvadratu docnije produženom na Jug, dalo se živeti i zarađivati. Je li to bio cilj tih generacija? Ili bolje samo to?
U Šapcu ga zatekao svetski rat. Sa porobljenim Šapčanima interniran je u Arad, a potom u Cegled. Svuda i uvek sa violinom. Po ratu vratio se u Šabac, svio razoreno ognjište, okupio družinu ukoliko je vratila kosti u oslobođenu otadžbinu, opet pevao, razgaljivao, tešio obesinjene majke. Vreme se lomilo nad njim, kršilo, godine sustizale. Polako je tonuo, društvo ga zaboravljalo, povlačio se, ćelavio i sedeo, gubio je glas, ruke malaksale počele su da podrhtavaju. Ako je prvih godina po ratu mogao još jednom da sa nešto žara prokrstari otadžbinom, u vreme proslavljanja desetogodišnjice, ležao je u postelji, tamo na periferiji Šapca, među malobrojnim ciganskim udžericama, uvek belo okrečenim, u ulici Janka Veselinovića. I odatle da izađe nekoji put: pred veče, tako da sasvira, sam samcit, da se deca pošale s njim, a on, ljut, kivan, da se vrati kući u ponoć, svije umorno telo i čeka sudnji čas.
Iz tih dana, ipak ostala su dva momenta u sećanju:
Zaboravljene violine setili su se 1930 godine. U nizu šabačkih građana odlikovanih u to vreme, dobio je orden Svetog Save petog stepena i Andolija. Primio ga je punog srca, iako nije imao da položi ordensku taksu.
Drugom prilikom čulo se za Andoliju na jednom koncertu. Tada je ubrao poslednji aplauz publike i dobio poslednje priznanje.
Starost je pogoršao jedan drugi slučaj: ujelo ga je pseto za nogu. Sa tom nogom zlopatio se, vukao po bolnici, i najzad, umro. Sklopio je oči ostavljen, sav skrhan, zaboravljen, sveo. Žalio se na one koji su došli da dalje pronose glas šabačke pesme: „sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu.“ A onda se jadao: „E, da mi je samo da u te ljude uđe samo naš duh.“ Nije sve to pomoglo: kao da je „Marijana“ potisla onu „Aoj, Bosno, sirotice kleta,“ a „Tužna nedelja“ omiljenu „Car vezira na divan poziva“. Andolija je ostavio lepu uspomenu u jednom uskom krugu, umro je ne razumevajući vreme koje je došlo, ali i ne žaleći za onim što je bilo. Umro je bez naslednika, a sa njim je iščezla i njegova pesma, poslednji svedok starih, dobrih vremena.
Andolija nije umetnički pseudonim, kako bi se dalo verovati. On je pripadao onom nizu Srba čiji su, preci, pod zulumom Turaka, promenili veru. Često je govorio da je rođen u Кitogu, velikom zabranu koji je zauzimao znatan deo Mačve, i o kome ima reči i u narodnoj pesmi o boju na Mišaru. Tu je zaista u današnjem ataru Opštine majurske na mestu zvanom „Ciganišta“, bila prilično velika naseobina Cigana. Odatle su ih seljaci prognali jedne noći, jer su Cigani potkradali seljake. Sukob je izbio, ako je verovati uglednom majurskom domaćinu, pokojnom Iliji Živkoviću, zbog toga što su seljaci ubili jednog Ciganina uhvaćenog u krađi u kukuruzima. Posle ovog događaja seljaci su se, naoružani vilama, motikama i sekirama, jedne noći digli, zapalili ciganske kuće, pa su ovi bili prinuđeni da se rasele: neki su otišli u Šabac, drugi u izvesna mačvanska sela a znatan deo, pak, kupio na drugom kraju Majura imanje od pokojnog Milana Bugarskog (kraj današnjeg tabanovačkog puta) i tamo se naselili. Andolijini preci utekli su u Drenovac, a odatle došli u Šabac. Ovde ga je, kad je već bio poznat svirač, prozvao „Ardolija“ neki, kako je sam Andolija govorio, „Stefan, okružni načelnik, posle ministar“. U to vreme živeo je u Šapcu jedan mesar pod imenom Andolija, visok, krupan, a kako je i Vasa Stanković imao sličnu figuru, – stasit, crn, krupan, – taj „načelnikStefan“ prozvao ga „Andolija“, jer je „izgledao kao pravi mesar Andolija.“
Vasa Andolija nije bio umetnik. On je bio narodni čovek, tumačio je pesmu, onako kako je narod hteo. To je najizrazitiji pretstvanik svoga vremena, raspoloženja širokih narodnih talasanja i gibanja. On nije samostalno stvarao, tumačio je druge, ali na jedan način koji je zahvatao, nosio. Lepu figuru i prijatan glas upotpunjavala je violina sa neverovatnom, samoniklom osećajnošću i spremnošću. Ako mi danas tu umetnost i takvog narodnog umetnika ne možemo da zamislimo, ne možemo da postavimo u okvir svojih raspoloženja, prohteva i htenja, on, postavljen u svoj okvir, u svoje doba, zrači, svedoči rečito. Njagova oskudna biografija bila bi upotpunjena nekom skrivenom, zabačenom pločom, sa koje bi taj mrtvi glas ponovo zapljusnuo svom elementarnošću onaj naraštaj koji se čudi idolima i ljubavima naših predaka. Mi ćemo preći preko tih čuđenja, ali ona sećanja Veljka Milićevića u „Opsenama“ na „čuvene šabačke Cicvariće“, ona neposredno, nekom žalobnom notom propraćena inspiracija pesme „Andolija“ Trifuna Đukića, uz niz drugih sećanja i lepog portreta koji je radio slikar Stevan J. Čalić otrgnuće od zaborava jedno ime vredno da se bar koliko-toliko upamti da se osvetli. Njagova pesma „Pijem pijem…“ izgubila je danas svoj smisao, ali gledano kako i taj čudni, plahoviti, temperamentni lik, ona više opominje no što podseća na jedno vreme koje je prošlo, ali koje se nije odreklo prava na povratak. Na šabačkom groblju Topola, u senci iva, truli krstača Vase Andolije. Čovek koji je celog života tešio druge, našao je tu jednu utehu: mir, pokoj i zaborav, kad na ovom svetu nema druge.
Šabački glasnik, 13. maj 1937.
Uz tekst štampana je i napomena: G. Radivoje Marković, novinar iz Beograda, naš Šapčanin, ili bolje Majurac, ima u rukopisu zbirku napisa iz prošlosti Šapca i znamenitim ljudima našeg kraja. Ta zbirka ostaje u rukopisu, jer – nema izdavača koji bi izdao. „Šabačkom glasniku“ g. Marković je ustupio zanimljiv portre Vase Stankovića Andolije…
Foto / (Uz tekst „Šabac se zabavlja“, štampanom u Ilustrovanom listu br. 15, 17. aprila 1927. godine, objavljena je i Andolijina fotografija, a kao autor potpisan je šabački fotograf Jovan Erić )
Foto /Vasa Stankovic 1933.
Stevan Čalić: Andolija, ulje na platnu (1933)
Izvor/stanamunjić
