Šapčanka Tatjana Tammy Dimitrić, samostalna preduzetnica, majka je troje dece, baka i svetski putnik. Iako je zemljinu kuglu obišla nekoliko puta, ne može da zamisli život izvan rodnog grada, koji joj je u srcu.
Dobro organizovana i vredna, kaže da joj je gimnastika koju je trenirala u Partizanu, umnogome pomogla, disciplinovala je i socijalizovala, naučila je da „prima i daje i ćuške i pohvale“. I, što je veoma važno, sopstvenim granicama.
Znala sam tačno šta mogu, a šta ne. Znala sam da mogu uvek da napravim špagu na desnu nogu, a na levu ne mogu. Zato nisam ni pokušavala. To je kasnije uticalo na moj život i posao. Ako mi nešto ne ide od ruke, ne „guram“ po svaku cenu. Mudrost je stati kad treba, osvrnuti se oko sebe, videti gde si i tek onda nastaviti.
Uvek je bila sa obe noge na zemlji. Otac joj je bio mebl tapetar. Što bi očima video, rukama bi stvarao. Uz njega je mnogo toga naučila, radila sa njim, pomagala mu i stekla radne navike još u osnovnoj školi.
Crtala sam tanjire, pravila jastučiće i prodavala. Tako sam zarađivala džeparac, od koga bih sebi kupila haljinu, mada sam je češće šila. U naše vreme, konfekcija je bila demodirana, uglavnom za starije, pa smo se mi mladi snalazili. Pravile smo od gaza suknje, heklale čarape i kombinovale sa opančićima. To je obeležilo našu generaciju. Ni svilenih čarapa nije bilo.
Čim je završila Medicinsku školu, po očevom savetu, počela je da traži posao. Kupila je Politiku, tražila oglase i zaposlila se u Gruži kod Kragujevca. Na prvom radnom mestu nije dugo ostala, s obzirom da je Prva narodna apoteka u Šapcu raspisala konkurs mesec dana kasnije. Vratila se u Šabac i i nikada ga više nije napustila.
Najviše volim Šabac, tu mi je srce, a kad budem umrla, tražila sam od dece da moj pepeo razveju po Vojvođanskoj ulici.
Željna novih znanja, nije propuštala da ode na velike kongrese kad god bi joj se ukazala prilika. Tako se usavršavala. Ostajala bi po mesec, dva, pitala šta je interesovalao i ubrzo ušla u obojenu (dekorativnu) kozmetiku. Prvi odlazak u Italiju bio je prekretnica u njenom životu.
Moje prvo putovanje bilo je i prva spoznaja same sebe. Jezero Garda, Firenca, Piza, Rim… Videla sam slobodoumne, moderno obučene žene koje su mirisale na svakom koraku. Sve je bilo u znaku mode. Kad sam se pojavila u suknji iznad kolena u Šapcu, štrčala sam u to vreme. Za čarape sa likrom, žene su me pitale šta mi to sija na nogama. Putovanja su me promenila, proširila mi vidike, počela sam drugačije da razmišljam.
Među prvima se, još ‘88 godine, otisnula u privatne preduzetnike. U to vreme je to bila hrabra odluka. Pokrenula je proizvodnju kozmetike i radila u svom stanu, u Masarikovoj.
U to vreme najhrabriji smo bili dr Buda Tirić, Julifarm i ja. U početku sam radila četiri sata privatno, nisam napustila državnu apoteku. Radila sam paralelno i jedan i drugi posao. To me je nekako oduvek pratilo.
Te godine je prvi put otišla u Egipat, pokupovala „trange frange“, koje je ovde prodavala, a zarađeni novac iskoristila na putovanje od mesec dana. Destinacija joj je bila Burma – Nepal – Malezija – Tajland. Radila je i vikendom da bi prikupila slobodne dane.
Iz Prve narodne otišla je u bolničku apoteku, a odatle u samostalnost.
Kada sam rodila Petra, a dve godine kasnije i Mariju, odlučila sam da se potpuno osamostalim u poslu. To je bilo ‘95 godine. Imala sam već deset zaposlenih radnika, oprostila sam se od mog kolektiva i zaplivala.
Sve je stizala, da radi, putuje, gaji troje dece. Kaže da sve može da se stigne, uz dobru organizaciju. Voli magistralnu farmaciju (proizvodnju kozmetike), ne može da zamisli da radi nešto drugo. Najpre je pravila koleginicama kreme, onda se pročulo pa su je žene, u vreme kada smo bili više upućeni jedni na druge i bliksiji, dovikivale na ulici: „Imaš li kremu prov pega?“ „A onu sa placentom?“ Torbu je nosila sa sobom.
Kada sam proširila posao, prilagodila sam recepture savremenim trendovima, izbacila sam sirovine koje se ne koriste više nigde u svetu, počela sam da radim na bazi biljnih voskova, što se pokazalo kvalitetnijim, jer je proizvod bio ujednačen. U ranijim formulacijama, svaki put je bilo drugačije.
Kada je osvojila Loznicu, Ljuboviju, Krupanj, Valjevo, Rumu…, telefon je počeo sam da zvoni. Potrošače je nalazila (i oni nju) na kongresima i sajmovima. Poslovna i privatna putovanja bila su isprepletana, pa se dešavalo da u toku jedne godine ima do deset putovanja. Stekla je prijatelje po celom svetu.
Ne bih volela da zvučim pretenciozno. Novac nije presudan. Putovala sam na čekove, štedela svaki dinar od plate da bih negde otišla. Važna je želja i volja, mašta. Sećam se da smo, kada sam bila mala, imali knjigu Brem, koja je bila prvi izvor mojih putovanja. I kad nisam znala da čitam, često sam okretala listove te knjige i gledala slike. Masai pleme koje sam prvi put ugledala u toj knjizi, o kome mi je tata pričao, videla sam kada sam otišla u Afriku. Snovi se ostvaruju.
Ljubav prema putovanjima prenela je na svoju decu. Najstarija, Marija, njena je naslednica kada je posao u pitanju. U Londonu je specijalizirala farmaceutsku tehnologiju. Mila se opradelila za prava, a Petar, zajedno sa ocem Prejom, vodi hotel.
Ulaganje u sebe i u decu uvek je dobra investicija. Ne samo ulagati, nego ih i štititi do poslednjeg dana, jer mi smo im kamen temeljac. Deca su naš kapital.
Šapčanima poručuje da vole svoj grad koji se širi i svakim danom postaje sve lepši.
Sve je više Šapčana koji se vraćaju iz dijaspore, jer tamo su uvek stranci, gde god da su. Ovde smo na svoji na svome.
Izvor: Glas Podrinja
