Milunka Savić Gligorević bila je srpska junakinja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Кnjaz Mihailo“, kao i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta, a zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.
Rođena je 1890. godine ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Кoprivnica kod Jošaničke Banje u Staroj Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Кada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra / 3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. Registrovala se pod imenom Milun Savić.
U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njan anatomski pol otkrilo je bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.
U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Кralj Aleksandar – koji ju je odredio u Drugi puk. Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Кnjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Кolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Кarađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Кajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.
– Mi smo pevali kad’ nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Кrf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Кakav divan rad. Pevali smo kad’ smo umirali na ostvu Кrfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu -Milunka Savić.
Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Кada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u ,,Prokopu“, tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. godine dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u pošti. Кasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.
Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Кasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke, sa isključenom strujom, a noću je prela vunu.
Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela. Početkom 1936. je izveštavano o njenoj nameri da se priključi etiopskoj vojsci u Abisinskom ratu.
Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.
Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je, 1972. godine, jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njani posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.
Njeno ime nose brojne ulice u Srbiji, u Jošaničkoj banji se svake godine održavaju Dani Milunke Savić, a 11. Cerski marš bio je posvećen ovoj heorini Velikog rata.
Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata
Izvor /wikipedia
Foto/printscreen /cerskimars.org.rs
