Dušan Babić prošao je kroz pravu životnu dramu, suočavajući se s nepravdom i okrutnošću od svoje pete godine. Taj put počinje davne 1951. godine, kada su njegovog oca Lazara kao i mnoge druge nedužne Šapčane optužili i kao „neprijatelje države“ i zatvorili.
“Državni neprijatelj”
1951. godine su Dušanovog oca Lazara zajedno sa još mnogo nedužnih Šapčana, pod optužbom da su „neprijatelji države“, tadašnje vlasti uhapsile i odvele u zatvor.
U tih 7 meseci, koliko je trajala tortura nad ocem Dušana Babića, stalno je bio premeštan između zatvora u Šapcu i zatvora u Beogradu.
Dušan i njegova majka su mogli povremeno da posećuju njegovog oca sve do onog trenutka kada su tadašnje vlasti odlučile da veliki broj zatvorenika premeste dalje na nepoznatu lokaciju.
Svedoci tvrde da je trebao zajedno sa ostalim zatvorenicima da bude poslat na Goli otok, ali za to nema pisanog zvaničnog traga.
Nesreća kod Vinkovaca
Ono što se dalje dogodilo je još šokantnije. Zatvorenici među kojima je bio i Dušanov otac Lazar, transportovani su vozom dalje u neki drugi zatvor, logor ili možda čak na Goli otok. Negde kod Vinkovaca, na vagone u kojima su se prevozili zatvorenici naleteo je voz prilikom čega je stradao veliki broj zatvorenika, među kojima i Dušanov otac.
Od trenutka kada se dogodio ovaj incident, ova tema postala je zabranjena, o njoj se nije pisalo skoro ništa, osim kratkog članka.
U zvaničnom izveštaju se pominje 17 žrtava, dok svedoci navode da je broj bio dosta veći, čak do 120 žrtava.
Za ovaj incident se kao krivac navodi otpravnik vozova na stanici Trifun Šavišić.
Govorilo se da su oni povređeni likvidirani, da nisu vođeni u bolnicu, pretpostavljam zato što su uhapšeni kao državni neprijatelji, infobirovci ili na drugi način „zaverenici“, ističe Dušan.
Dušanova majka je svog muža Lazara odnosno Dušanovog oca identifikovala po čarapama koje je nosio, dok mu lice nikada nije videla pa Dušan sumnja da je njegov otac uopšte poginuo onako kako se navodi u zvaničnom izveštaju.
Usledila je sahrana Dušanovog oca, a iz Vinkovaca za Šabac transportovan je u limenom sanduku koji nije otvaran, tako da ni danas nema dokaza da je tu bio stvarno Dušanov otac.
Dete “državnog neprijatelja”
Nakon svih ovih događaja, Dušanu i njegovoj majci su oduzeli imovinu i tu uselili druge ljude, a Dušan i njegova majka su se selili iz stana u stan u Loznici, Valjevu, Rumi… Kad god bi se saznalo da je Dušan dete navodnog „Narodnog neprijatelja“, bili su izbacivani iz stana, uskraćena su mu osnovna društvena prava, i doživljavao je osudu od mnogih ljudi, pa čak i od profesora u školi. Oni koji su znali pravu istinu i bili su na Dušanovoj strani jednostavno nisu smeli javno o tome govoriti ili su prošli sličnu torturu kao njegov otac i jednostavno su bili uplašeni.
“Prvo smo proterani iz kuće u kojoj smo živeli, proterani smo u Loznicu, tamo smo živeli u jednoj baraci. Menjali smo stanove čim gazda sazna ko smo i šta smo, odnosno da sam sin državnog neprijatelja a na kraju smo se morali useliti u jednu napuštenu baraku koja je bila neuslovna za život. Kasnije, u samom preduzeću, ja sam jedno vreme kao visokoobrazovani čovek bio raspoređen na mesto portira“, kaže Dušan Babić.
Dušan navodi i da se slična železnička nesreća za koju se sumnja da je inscenirana, dogodila na istom mestu šest meseci ranije, u smeni istog otpravnika vozova kada je stradalo više od 30 ljudi o čemu su izvestile američke novine a u svojoj knjizi „Goli otok“ opisao i Dragoslav Mihailović. Posle niza godina, 2007. odlukom suda, Dušanov otac, Lazar Babić je rehabilitovan.
Od 1980. godine, kako tvrdi gospodin Dušan, neke stvari su počele da se otkrivaju i istina je polako izlazila na videlo, ali i dalje nedovoljno i sa dozom misterije i straha.
To vreme je prošlo i svi ovi događaji su iza nas, ali kako je tada trpeo društvenu i fizičku torturu, Dušan sada u demokratiji trpi pravnu. Presudom njegov otac je rehabilitovan ali odgovori na pitanja ko ga je ubio, zašto i da li je stvarno stradao kod Vinkovaca onog dana 1951. godine i dalje ostaju tajna, dok se problemi slične vrste sa kojima se susreće veliki broj ljudi u Šapcu i šire i dalje guraju pod tepih.
Dušan sada traži da mu vrate njegovog oca, odnosno da se kaže i otkrije šta se dogodilo tog dana i da se zatvori jednom do kraja ovo ružno poglavlje u našoj istoriji, u kom je mnogo nevinih ljudi stradalo samo zato što nisu „mislili isto“.
Izvor: Intervju sa Dušanom Babićem
