Jedno od glavnih pitanja u gradu ovih dana jeste baš ovo – Ko to tamo kopa i zašto? E sad zašto se kopa, to uglavnom svi znaju – Optička mreža, reći će vam bar polovina stanovnika ovog grada. Međutim, šta je ta mreža ne zna polovina njih. Za ove kopačke aktivnosti svi optužuju Telekom Srbiju u saradnji sa gradom.
Ima ovaj grad, posebno u gradskoj zoni, više lepih, čistih i urednih ulica nego mnogi drugi gradovi, pardon, imao je. A onda se pojavlljuje Telekom i grad, koji inače već ima mrežu optičkih kablova koju iznajmljuje za novac i tako puni gradski budžet. Ali naš grad i naši gradski Pajići, pardon oci, ne bi bili oni kada ne bi bili spremni da se odreknu tog prihoda, kao i svih ulaganja u tu mrežu. I to u naše ime, a sve to kako bi baš taj Telekom sproveo ovu preskupu i ne baš potrebnu intervenciju.
Elem, kopa se, već mesecima intenzivno i to po baš tim najlepšim gradskim ulicama i trotoarima. Polako, ali sigurno slika lepog pretvara se u sliku grada koji je tek preživeo bombardovanje. Da pojednostavimo do kraja, od uglađenog, graskog odela Jevrema Obrenovića, pretvara se grad u krpež sa slika Čarlija Čaplina iz popularnih filmova o simpatičnoj lutalici. Da li je ovde reč samo o potpunom odsustvu brige za izgled i funkcionisanje grada, koje mora biti podređeno profitu pojedinaca, ili se radi o mržnji prema Šapcu, koju, ovom paru Pajić pripisuje opzicija, nije nam poznato.
Ali je ruženje grada očigledno i sve više opasno. Naime, pored estetske katastrofe koju izaziva ovo neprekidno prekopavanje, postoji i jasna tendencija da se polupano i iskopano ne popravi. Krpe se rupe na trotoarima i ulicama, ubacivanjem par lopata šljunka, travnate površine se malo natabaju blatom i to je to. Naravno, ove popravke su dugog veka kako i dolikuje toj vrsti majstorskih intervencija zvanih: „Drži vodu dok majstori odu.“
Dakle, gospodo draga, Pajići i ostali, prošetajte malo kroz grad, pogledajte malo na šta liče ulice i trotoari za koje vi odgovarate i primate platu. Jer to je vaš posao, ne maskiranje u Nindža kornjače, ne izigravanje domaćina na svim slavama u gradu, od doktorske do školske, ne slikanje po nekoliko puta dnevno na svakom mogućem događaju. Posebno ne slikanje sa decom, koje je inače zabranjeno i zakonom. Dakle, izađite malo iz novih džipova, crnih škoda i prošetajte, bar od jednog do drugog, trećeg ili četvrtog stana, po koliko ih već imate i pogledajte kako se Mali Pariz pretvara u Veliki Bejrut i uradite nešto. Ako smete, naravno.
Foto/ M.N., Ž.M, J.
