Profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević i Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije smatraju da je ovakav način utvrđivanja cena benzina i dizela u Srbiji „izuzetno bezobrazan“, jer je u martu, kada je sirova nafta na berzi koštala 114,32 dolara po barelu, evrodizel na pumpama bio 187,2 dinara po litru, a sada, kada je cena nafte 91,72 dolara po barelu, isti taj evrodizel košta čak 220 dinara i najskuplji je u regionu. Radosavljević ističe da NIS drži 75-80 odsto veleprodajnog tržišta, on prerađuje sirovu naftu i ne kupuje dizel na tržištu, čime su stavljeni u povlašćen položaj i sada zarađuju više, kao i država, koja jeste smanjila akcizu za 10 odsto, ali zarađuje veoma na PDV-u na ovoliku cenu.
Atanacković ukazuje na apsurd da je pre nedelju dana velikoprodajna cena NIS bila četiri dinara niža nego sada, „kako se poveća cena oni odmah koriguju i razlika između cene po kojoj benzinska pumpa može da nabavi dizel i za koliko može da ga proda je uvek sedam dinara, koliko je država propisala, što je prouzrokovalo da veliki broj malih pumpi više ni ne prodaju goriva, jer neko treba da uloži 213 dinara da bi kupio dizel, a prodaju ga za 220 dinara“. Dodaje da od 3,3 odsto koji ostaju pumpi kao zarada, ona mora da plaća 1,6 odsto bankama zbog onih koji plaćaju karticama, te joj ostaje mizerna zarada.
Radosavljević navodi da kada se radi o ovom pitanju postoje dva različita perioda – do februara i posle februara.
„Do februara cenu je određivalo tržište, a od februara država prema određenoj formuli utvrđuje cenu derivata, nema nikakve veze sa tržištom“, kaže Radosavljević u Novom danu na TV N1 i dodaje da je u februaru bila ideja da se potrošači zaštite, a sada su kažnjeni.
Na pitanje koja je to formula, Atanacković kaže „nepoznata“, dok Radosavljević pojašnjava da je ona propisana pravilnikom koji kaže da se utvrđuje maloprodajna cena i na nju se doda maloprodajna marža.
„Ta maloprodajna cena se utvrđuje prema ceni na Mediteranu (u Đenovi) za benzin i dizel, na nju se ukalkuliše vrednost dolara i postoji korektivni faktor za koji niko ne zna šta je, i na to se doda veleprodajna i maloprodajna marža“, navodi Radosavljević.
Atanacković dodaje da na cenu utiče i različita ponuda i tražnja derivata, odnosno da je dizel više tražen.
„Dok su mnoge zemlje išle ka tome da smanje akcize na dizel, a da za benzin bude veća, kod nas je ona manje-više ista. Benzina ima mnogo više – u toni benzina ima 1.320 litara, a u dizelu samo 1.080 litara. Razlika u ceni benzina i dizela (40 dinara) je kod nas malo prevelika, ali je ona verovatno posledica toga što je benzin manje tražen“, ukazuje on.
Kaže i da mi imamo „plitko tržište, nemamo baš tako velikoprodajne snabdevače“.
„Imamo pumpe koje prodaju gorivo iz NIS-a, pitanje da li se nekom isplati da iz, na primer, rafinerije kod Beča dovozi naftu na OMV pumpe. Kada bi neko mogao da konkuriše NIS-u sa niskim cenama, pitanje da li bi hteo da uđe u utakmicu sa NIS-om i sam sebi smanji cenu. Kod nas je situacija sa tržištem praktično – bez tržišta“, navodi Atanacković.
Radosavljević dodaje da je apsurd i u tome što iste te kompanije prodaju derivate u BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj jeftinije.
„To je potpuno besmisleno. U stvari nije besmisleno, smisao je što veća zarada“, kaže Radosavljević.
Navodi da je prošle godine potrošnja dizela bila skoro 75 odsto i preko njegove cene država sada želi da nadoknadi gubitke koje ima jer sada, za razliku od prošle godine, kupuje struju.
„Akcize na naftne derivate najviše pune kasu i one su siguran prihod“, poručuje.
Atanacković kaže da se državama ponekad isplati i određen nivo inflacije dok se ona ne otrgne i dodaje
da bi trebalo da bi cene u poljoprivredi ostale na normalnom nivou uticati da se akcize još više smanje.
Radosavljević ukazuje da država kroz korektivni faktor ima diskreciono pravo da smanji cenu derivata za 10 dinara i da je mogla da utvrdi, kao u Mađarskoj, da cena za građane bude 1,30 evra, a da razliku prebaci na kompanije.
„Izvlačimo velike količine domaće nafte, čija cena proizvodnje je dosta niža, nije po tržišnoj vrednosti, a opet neko valorizuje cenu kao da kupujemo naftu u Đenovi – potpuno besmisleno“, ističe on i dodaje da u ovom trenutku država i veleprodavci tako pune svoju kasu.
Na pitanje šta će biti posle 4. decembra, kada Srbija neće više moći da uvozi rusku naftu kroz naftovod JANAF, zbog sankcija EU Moskvi, Radosavljević kaže „da se ništa neće desiti posle toga i mislim da se čitava fama pravi da bi se opravdala cena od 220 dinara za dizel“.
„Rusi su pokušavali da plasiraju tu naftu koja im se manje prodaje u Evropi, pa su dali nižu cenu od berzanske, od toga je profitirala kompanija koja prerađuje sirovu naftu (NIS)… Država ne određuje tržišno cenu nafte, predstavlja se da štiti građane, a u stvari pumpa cenu bez razloga“, navodi Radosavljević.
Atancković kaže da se pričalo da će Srbija prestankom uvoza ruske nafte preko JANAF-a imati gubitak od 200 miliona, ali ističe da to nije gubitak za Srbiju, već za NIS.
Upitan kako da razumemo odluku zemalja članica OPEK da manje proizvode naftu, on ocenjuje „zašto su ludi da zarade manje, a da imaju veću proizvodnju“ zbog veće tražnje. Smatra da će one povećati proizvodnju ako cena nafte, koja je sada 91 dolar po barelu, dostigne 100 dolara. Ukazuje i da od vrednosti dolara (koji trenutno raste) zavisi i cena sirove nafte i svih energenata, jer se 90 odsto njihova cena određuje prema dolaru.
Radosavljević ističe da je najveći dobitnik ove krize, pored Norveške, OPEK, jer prvi put nisu krivi za krizu, manje proizvode i zarađuju enormno.
Izvor/ N1 protal/ rs.n1info.com
Foto: Pixabay
