Pravoslavni vernici u Srbiji danas obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem.
Badnji dan je poslednji dan božićnog posta.
Na Badnji dan u pravoslavnim hramovima se služi liturgija, kao i večernja služba sa paljenjem badnjaka.
Badnji dan počinje rano ujutru sečenjem badnjaka. Nazvan je po sečenoj grani hrasta – badnjaku, svetom drvetu Slovena.
Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca, a ono što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem.
Tokom seče, vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju, odnosno ne sme se zaustaviti na nekom drvetu, a kada se donese kući, uspravi se pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče, uoči Božića, kada se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću.
Badnjak kao simbol predstavlja drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini kada se Isus Hrist rodio, a nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.
Druga simbolika kod Badnjaka je u tome, što njegovim paljenjem pred rođenje Hristovo vernici odriču od staroslovenskog paganskog boga Badnje čiji je kip bio deljan od drveta. Tako su primivši hrišćanstvo, uoči dana kada se novi Bog rodio, Srbi svog starog Badnju bacili u vatru.
Uz badnjak u kuću unosi se i žito kako bi naredna godina bila plodna. Na Badnje veče se ne spava, već se bdi i očekuje trenutak rođenja Hristovog.
