Verovatno jedini dan češće spominjan od jučerašnjeg dana, 5. oktobra, jeste dan za koji kažu da nikada nije došao – čuveni 6. oktobar.
Za one koji ih se ne sećaju, te devedesete godine u Srbiji bile su i više nego zanimljive, ako ste imali privilegiju da ih posmatrate iz, recimo, Nemačke. Ako ste pak bili stanovnik ove zemlje, zanimljivo je verovatno poslednja reč koju biste upotrebili. Hiperinflacija koja je za samo nekoliko meseci slomila zemlju i njenu privredu, plate koje su, dok stignete do banke vredele svega nekoliko maraka, gorivo koje ste kupovali u plastičnim flašama, bonovi, nestašice, prazni rafovi, nemogućnost putovanja … Dobro reći će neko, ali to je cena slobode. E ta sloboda je bila stvar koja je nedostajala možda i više nego ulje, kafa i gorivo. Ako ste bili protivnik režima moglo je da vam se desi da budete pretučeni, uhapšeni, nije bilo šanse da dobijete posao, a ako bi se bavili privatnim biznisom, sve moguće i nemoguće inspekcije su vam bile obezbeđene i garantovane. Pored mafije koja se svakodnevno ubijala po ulicama, ubijani su i novinari, aktivisti, jedan bivši predsednik. Onda je stiglo i bombardovanje, a režim je zaoštrio strahovladu. Sve je kulminiralo izborima koje je vlast htela da prekroji. Počele su svakodnevne blokade, sve je zatvoreno zbog protesta, ustali su radnici Kolubare, studenti su blokirali Beograd, uključujući i auto-put kod Studentskog grada. I onda je stigao i taj čuveni 5. oktobar.
E sad, šta se desilo sa 6. oktobrom? Ništa, jer 6. oktobar i nije dan, već simbol. Šesti oktobar je simbol da će oni koji su pripadali bivšem režimu biti kažnjeni. Da će direktori koji su uništili fabrike kojima su rukovodili i koje su opljačkali, biti pohapšeni, a da će im protivzakonito stečena imovina biti oduzeta. Da će kriminalci bliski vlasti biti sklonjeni sa ulica. Da će oni koji su naređivali i sprovodili teror, uključujući i politička ubistva biti procesuirani. Da će Miloševići tajkuni morati da dokažu poreklo svog kapitala. To je značio 6. oktobar – pravdu. Jer mi smo dočekali i otvaranje granica, vraćena je i stara devizna štednja koja je bila oduzeta, plate su porasle drastično, privreda se stabilizilovala, dobili smo mogućnost da putujemo, da kupimo belu tehniku, automobile, ali nismo dobili pravdu. Svi oni koji su uništavali zemlju tih 90-tih godina nastavili su da se dalje bogate i napreduju, presvlačeći se u dresove novih vlasti. Mnogi su očekivali to veliko čišćenje i 2012. godine. Kao što znate, ne da se nije desilo, već je scenario bio još gori.
I tako 6. oktobar još nije stigao i po tome je postao poznat. Dan koji nikada nije došao. Oni koji se sećaju 90-tih sećaju se one čuvene rečenice: Đekna još nije umrla, a kad će, ne znamo.
